beats by dre cheap

Crna duša

Malo prije semafora, na kiši koja je lila, stajao je mladić. Na grudima je imao komad kartona na kojem je pisalo "HOMELESS" (beskućnik).

 

Iako su ovakvi prizori bili česti, u Hamzi su uvijek stvarali neku nelagodu. I u Sarajevu je bilo prosjaka, ali ovo je bilo drugačije. Sama riječ homles je asocirala na krajnju bijedu i nesreću. Jadan čovjek, mislio je. Ali, i to je jedno od bezbroj lica Amerike.

 

Na semaforu se upali zeleno i on krenu.

 

Osjećao je podsvjesno da nešto nije bilo kako treba. Nešto nije bilo u redu. Samo šta? Možda nešto sa jadnim homlesom? Homles, homles...

 

Bespomoćno odmahnu glavom u uzaludnom nastojanju da otkrije šta je to.

 

Ruka? Ruka!

Mladić nije imao ruku. I to lice. Sad mu se učini poznatim.

Homles. Mladić. Ruka.

- Dinooo!!!

 

Hamza vrisnu i pritisnu kočnicu. Kočnice, gume, cijeli auto zaškripa.

 

Kolona iza njega panično poče da koči. Hamza iskoči iz auta i potrča prema izlazu sa autoputa.

 

Neki vozač je davao Homlesu par dolara kroz otškrinuti prozor.

Hamza potrča brže.

- Dinooooo! Dinoooo!

Dino se okrenu. Hamza je trčao prema njemu. Dino ga prepozna u hipu. Okrenu se i potrča niz cestu.

 

Hamza pojuri za njim.

- Dino! Stani! To sam ja! Hamza!

- Upomoć! Upomoć! - Dino je vrištao.

Iz jednog auta iskorači neki čovjek.

 

- Hej, ti, pusti ga na miru! Hamza u trku izvadi novčanik i ne zaustavljajući se ovlaš ga pokaza zbunjenom čovjeku

- Policija! Miči se! Čovjek se povuče u auto i odmah krenu. Nakon desetak metara, Hamza stiže Dinu i zgrabi ga za ramena.

 

- Stani! To sam ja! Hamza!

Dino je i dalje vikao zovući policiju. Hamza ga zgrabi ispod pazuha desne ruke i povuče prema semaforu i svom autu.

 

Iza njegovog traka se već stvorila poprilična gužva. Nervozni vozači su trubili. Neki su bili izašli napolje, ali su se, videći Hamzu kako vuče Dinu, brzo povukli nazad u sigurnost auta.

U Čikagu, inače, svako gleda samo svoja posla.

Hamza se okretao prema vozilima i odmahivao rukom:

- Izvinite, oprostite, pardon. Otvori suvozačeva vrata i bukvalno ubaci Dinu unutra.

 

Brzo optrča okolo, sjede, upali auto i krenu. Istog trenutka Dino otvori svoja vrata pokušavajući da iskoči. Hamza ga uhvati za kragnu.

- E, Boga mi nećeš. Tri godine ja brinem o tebi i da mi sad zbrišeš. Nema šanse. Šta ti je? To sam ja.

Uvidjevši da ne može pobjeći Dino se zavali u sjedištu i zažmiri.

- Dino, bolan. To sam ja.

- Znam. Pozn'o sam te odmah.

- Tebi nije drago što me vidiš.

- Nije.

- Ma, koji ti je?

- Nije nikoji. Stani molim te da izađem.

- Dino je bio na ivici plača.

- Gdje ćeš?

- Idem svojim poslom. A ti idi svojim.

- Ti si lud. K'o da se znamo od juče. Da se nisi nafiks'o?

- Hamza je mislio da se našali. Dino obori glavu. Hamza pretrnu.

- Dino, pogledaj me. Gledaj me u oči. Ma gledaj me, jebem ti sve po spisku!

 

Dino okrenu glavu i pogleda Hamzu. Istog trenutka povuče šteku na svojim vratima. Hamza prikoči, Dino poleti naprijed na šoferšajbu. Hamza ga uhvati ponovo za kragnu i snažno povuče.

 

Dino izgubi ravnotežu i pade na sjedište. Glava mu se nađe Hamzi u krilu.

- Hoćeš da ideš? Ha? E, sad ćemo skupa otići! Da vidiš kako ćemo otići!

Hamza pritisnu gas do kraja. Gume zaškripaše i trak pojuri kao nikad.

 

Hamza je jurio, preticao kolone, prelazio na lijevu stranu ceste. Vozila iz suprotnog pravca su kočila, sklanjala se, izlijetala na trotoar.

 

- Hamza, uspori, ubićeš se.

- Neću se ja ubiti. Mi ćemo se ubiti.

- Ne mogu dva put' umrijeti.

Nešto u njegovom glasu natjera Hamzu da prikoči.

Uđe u neku sporednu ulicu i ponovo izađe u centar Oak Parka. Parkira auto i izvuče Dinu napolje.

Mahnu taksiju, ubaci Dinu na zadnje sjedište i sam sjede pored njega. Taksi krenu. Jedno vrijeme su se vozili u tišini.

 

Hamza prvi progovori.

- Od svega na bijelom svijetu ti našao da se fiksaš.

- Šta tebe briga?

- Koga je briga ako mene nije? Tri godine sam te čuv'o k'o oko u glavi. I sad, šta me briga. I stvarno ti nije nimalo drago što me vidiš?

- Drago mi je što si živ.

 

- Hajd', makar i to. Znaš li koliko sam te puta tražio? Nikad te nije bilo kući.

- Znam koliko si me puta tražio i uvijek sam bio u kući.

- Svaki put tvoj stari kaže...

- Znam ja šta je moj stari govorio. A vi se svi posakrivali. Ko... Ma šta ja tebi objašnjavam?!

Dado je jedini kojem je bilo stalo.

- Kako Dado?

- Fino, kad je došao drugi put, a moj stari mu rekao da me nema, Dado ga nakautirao i provalio u kuću.

- Jah eto, trebao sam ga i ja nakautirati.

 

- Ništa ti ne znaš, moj Hamza. Znaš li ti koliko je godina i po plakanja i moljenja Boga da ti neko dođe i da te nađe? Da ti neko pomogne. Znaš li šta sam preživio. Ne znaš? Da ti pričam o očaju četiri zida? Jebi se. Samo mi nemoj pričati da me nisi mogao naći.

 

Upravo su prolazili sjeverno od Cicera. Hamza ugleda bar "Sajgon". Učini mu se da će umrijeti, da će se ugušiti, ako još trenutak ostane u autu.

- Stani! - Hamza izađe iz taksija i plati.

 

Čvrsto je držao Dinu oko ramena bojeći se da mu se ne otrgne. Otvori vrata na baru i skoro naglavačke ga ubaci unutra. Uđe za njim. Ne razmišljajući, posadi ga a jedan sto u samoj sredini bara pa i sam sjede. Okrenu se prema šanku.

- Dva viskija. Dupla, - ponovo se okrenu Dini.

- Morfij? Ha? Sad ću ti ja pokazati nešto bolje od morfija, - ponovo se okrenu prema šanku.

 

Sa druge strane šanka, očito bez namjere da ga posluži, gledao ga je barmen. Potpuno ćelav, sa velikim brkovima. Široka, gola ramena, bljeskala su izvan crne atletske majice. Mišice kao struk u normalnog čovjeka. Teške šake, mirno prekrštene, počivale su na ploči šanka. Stisnutih očiju posmatrao je Hamzu.

 

Hamza priđe šanku i šutke uze čaše, dohvati bocu viskija i nasu ih. Dohvati prstima led iz kofe i ubaci ga u čašu. Klimnu glavom barmenu i vrati se za sto.

 

- Drži. Tako. Živio mi. Gdje živiš?

- U Oak Parku.

- Ili blizu Oak Parka, - Hamza je znao da je Oak Park prilično skup kraj.

- Malo istočno.

- Nije baš neka četvrt. Sam?

- Sa Rozitom.

- Rozitom?

- Ja je zovem Rozita. Jedna Meksikanka. Stanujemo skupa.

- Opa! Da li je voliš?

- Ne volim. Ne voli ni ona mene. Ali pazi me dobro.

 

Hamza htjede da mu kaže dobro te pazi kad žicaš na autoputu, ali prešuti.

- Bolje išta nego ništa. I šta radiš?

Hamza mu gurnu čašu u ruku. Ispiše obojica naiskap. Zakašljaše se.

- Kad si iz Sarajeva?

- Ima pet mjeseci.

- I šta se dešava tamo?

- Ne znam sad.

 

- E, jebi ga. Pričaj bolan. Nemoj da ti svaku riječ kliještima izvlačim. Dobro, šta se dešavalo kad si izlazio?

- Ništa posebno.

- Šta je sa našim?

- Kako s kim.

- Dino! Jarane? Pogledaj me.

- O.K. Kad si ti otišao rat je prestao.

- Majku mu, da sam znao davno bih otišao.

- 'Vako. Sakib se oženio. Kćerkom od jednog molera. Njen stari im kupio stan, opremio ga. Kupio im auto. Sad Sakib radi sa njim.

- Sakib? Jest on malo glup, ali je bio siguran. Bio si siguran da ćeš ga naći tamo gdje ga ostaviš.

- Mustafa otišao u politiku.

- Šumnjak? Mustafa, Mustafa. Snaće se on tamo dobro. I to je šuma puna divljači.

- Svi misle da je dobar. Pošten je.

- Pošten. I pametniji od 90% drugih.

- Musa otišao u Kanadu.

- Musa!? U Kanadu?

 

- Jah. Nešto ne štima u toj priči. Vidio sam ga prije nego što je krenuo. Kaže ide do tvog Kuma. Čuo je da je ovaj otišao u Kanadu. Kaže dužan mu je nešto, pa ide da naplati.

 

- Musa? Jah. Nije mi jasno. Svi znaju da je Musa uvijek kokuzanerio. Kako mu tvoj Kum može dugovati toliko da mu se isplati zapucati u Kanadu po dug? Hamza je nervozno provlačio prste kroz kosu.

 

- E moj Kume. Sad si ga najebo. Ako meni nekada i dosadi da te tražim, ako nekada odustanem, zauvijek ti ostaje Musa za leđima. On nikad neće prestati da te traži.

- A Dado?

- Mrtav.

- Mrtav? Dado? Kako?

- Ubijen.

- Misliš poginuo?

- Ne. Ubijen. U stanu na Dobrinji.

- Kako?

- Ne zna se. Znaš da je on bio oprezan. Imao je tri brave na vratima. I uvijek pištolj u ruci. Dugo sam dum'o o tome. I skont'o da ga je ubio prijatelj.

- Kako to misliš?

- Mora da mu je Dado lično otvorio vrata. I dobio tri metka u glavu. S leđa.

- A lova? Im'o je sigurno milion.

- Ništa lova. Nema love.

 

- Dado, Dado. Provlačio se kroz minska polja. Četnike hvatao rukama k'o Mustafa zeca. I zaglavi k'o zadnji frajer. Huu. A Kemo?

 

- Otvorio kafić.

- Šališ se? Kemo? Otkud mu pare?

- Niko ne zna.

- Kad je otvorio kafić?

- Malo poslije Dadine smrti.

- Hej, stani malo. Ne misliš valjda...?

- Ništa je ne mislim. Samo ti kažem.

- Nije moguće.

- Sve je moguće, Hamza. Rat je.

- Dino, ne može rat biti opravdanje za sve svinjarije svijeta.

- Vidiš da može.

 

- Čekaj malo. Hej! Dva dupla.

Crna gromada za šankom se ne pomjeri ni ovaj put. Hamza ustade i priđe šanku. Pruži ruku da uzme bocu. Barmen ga uhvati za šaku i malo steže.

- Lova.

- Naravno, naravno. Tamo odakle mi dolazimo samo se kurvama plaća unaprijed. Ali kad insistiraš ... - Hamza zavuče ruku u džep i izvadi debeo svežanj novčanica.

Izvuče jednu od sto dolara i pruži je barmenu. Ovaj mu pusti šaku i Hamza uze bocu i nasu piće. Vrati se za sto.

 

- E sad smo popušili.

- Šta smo popušili, Dino? Šta ti je?

- Je l' ti vidiš gdje smo mi čovječe? okreni se oko sebe. Samo polahko, majke ti.

 

Hamza prvi put pogleda po prostoriji. Kafana, bar, noćni klub? Prčvarnica? Sama prostorija dvadesetak sa tridesetak metara. Duž zida šank od nehrđajućeg čelika. Barske stolice. Stolovi nasumice razbacani po sali. U jednom uglu gitara, saksafon i nekoliko bubnjeva. Na zidovima fotografije iz rata u Vijetnamu.

 

Iza šanka jedna vojna jakna kao Hamzina. Probušena na lijevoj strani u predjelu srca.

Reklamni poster filma "Lovac na jelene". U sali petnaestak gostiju. Dva starca za stolom do njihovog.

U uglu četiri crna momka opasnog izgleda.

 

Tiho razgovaraju gledajući u njihovom pravcu. Slično društvo i za drugim stolovima. Za šankom dvije prijateljice noći. Pauza za doručak.

 

- Hamza, ona moja Rozita radi na štrafti. Ne boji se nikog i ničeg. Ali mi je dobro skrenula pažnju da se ne motam ovim krajem. A mi k'o frajeri uletimo u srce.

- Jebi ga, skontaćemo nešto. - Da bar nisi izvadio 'nol'ku gutu para. Nema teorije da izađemo živi odavde. A ako slučajno i izađemo, gotovi smo u sljedećih pedeset metara.

Kao da je znao o čemu pričaju, barmen pokrenu brdo mišića i priđe stolu.

 

- Hej, kučkini sinovi! Ja ne znam šta radite ovdje i zbog čega ste došli. Ali, dok ste ovdje ima da govorite engleski. Ruski ostavite kad se vratite u vašu jebenu zemlju.

- Nije ovo ruski nego bosanski.

- Basnija? O.K. Ostavite Basniju za poslije ili napolje.

- O.K., O.K. Engleski? Kad se barmen udalji Hamza se okrenu Dini:

- Veliš popušili? - Govorio je malo tiše i na engleskom

- Ako nakon svega što smo prošli ovdje zaglavimo, nismo bolje ni zaslužili.

 

A znaš šta smo mi za njih. Mafija. Oni su, Dino k'o djeca za nas. Slušaj me sad dobro i radi samo što ti kažem. O.K.?

 

Polahko ustani i povadi sve što imaš u džepovima napolje. Sve. I okreni džepove naopako da svi mogu da vide.

Dino ispi svoje piće i ustade. Pretrese jedan po jedan džep i sve izvadi na sto.

Desetak dolara, jedno pismo, šprica, nešto sitnog novca...

Hamza uze špricu i slomi je od sto.

- Ovo ti više ne treba. Dino sjede.

 

Hamza ustade i poče da vadi stvari iz svojih džepova. Debeli svežanj dolara, nožić, dokumenti. Skide sat sa ruke pa i njega stavi na sto. S druge strane šanka barmen je ćutke posmatrao šta se dešava. I drugi gosti su se okrenuli prema njima i sa neskrivenim interesovanjem ih posmatrali. Hamza mahnu barmenu. Ovaj priđe.

 

- Koliko je taksi do Kedžija?

- Ne znam.

- Otprilike?

- Ni otprilike.

- Možda pedeset?

- Možda.

- O.K. Evo pedeset za taksi. Daj mi olovku. Evo ti adresa za taksistu. Za ostalo - Hamza gurnu sve sa stola prema barmenu -

- Hoćemo da pijemo. I daj piće svima.

- Ovdje je puno novca.

- Jest. I, ako imaš nešto za pojesti, malo sira i ...

- Biće nešto.

 

- Barmen se kesio. Shvatio je šta Hamza smjera. I dopalo mu se,

- Piće za sve, narode. Hajde za šank. Neću vam valjda donositi za sto. Grupa u uglu je bijesno gledala prema njima. Barmen im donese dvije flaše viskija i posudu sa ledom. Gosti pokupiše piće sa šanka i vratiše se za svoje stolove.

 

- A Dado ti, veliš, dolazio? Kurva. Nikad nikome nije rekao.

- Dado moj dobri. On me jedini nikada nije slagao.

- Kako to misliš?

- Kad me je prvi put vidio kaže:

 

Mali ti si popušio. Znaš Hamza svi drugi su mi govorili kao nije to ništa, važno je da je živa glava i druga sranja.

- To i liči na Dadu. Pravo šakom u glavu.

- Kaže, Mali, za tebe ovdje nema ništa. Ko je ostao čitav nema hljeba, a kamo li ti.

Kaže, idemo mi za Ameriku. Kad se malo smiri, nazad u Evropu. Lovićemo četnike. Koliko god ih koknemo, zauhar.

 

- Šta je, Boga ti, bilo sa onim četom?

- Kojim? Misliš s onim što nisam dao da ga ubije?

- Jah.

- Ništa.

- Je li ga ubio ili nije?

- Nije.

- To ti je on rekao?

- Da.

- I ti mu vjeruješ?

-Normalno da mu vjerujem. Nikad mi ništa nije slagao.

- A kako su te tvoji pustili u Ameriku? Šta kaže stari?

- Ne znaš ti ništa? Pa da. Ti si otišao u jesen 1995. godine. Znaš da sam dobio stan? Ne znaš? Dobio sam stan u Hrasnom. Dvosoban. Od nekog četnika.

- Super.

- Jah. I ja sam mislio.

 

Taman se malo smjestili. Stari prest'o da pije. Skovao sećije u svim sobama, okrečio. Napravio neke police. K'o regal. Bilo je pravo dobro.

- Pa šta ne valja?

- Jednog dana četnik se vratio. Kažu, imaju pravo ako nisu optuženi za ratne zločine. To što je četiri godine palio i žario nema veze. I tako mi dobijemo deložaciju.

 

Hamzi se smrče pred očima.

- Nemoguće.

- I... dođe četo s milicijom. Ja, 'vakav kakav sam, ne mogu ništa. Dado na terenu. Od komšije nazovem Kapetana. Dojuri odmah.

Hoće da se bije sa milicijom. Malo ga, Boga mi, oklepiše i uzeše mu pištolj. Samo što ga nisu išutali napolje.

 

Frka, galama. Stari izvukao odnekud flašu rakije i za minut se napio k'o majka. Odjednom stara vrisnu. Mi u sobu...

Nje nema. Prozor otvoren. Pogledam napolje. Leži na asfaltu. Skočila kroz prozor..

 

Skamenjenog pogleda Hamza je zurio u pod.

- To je, dakle, mir u Bosni.

Uze svoju flašu i doiskapi je u nekoliko dugačkih gutljaja. Baci je u ugao kafane. Flaša se rasu u komadiće. Osjećao je kako mu alkohol prodire u mozak i ulazi u sve pore. Na čelu mu izbiše krupne graške znoja.

 

Dino je pio sporije.

 

- Hamza, koliko si ljudi ubio?

- Nisam ni jednog.

- Ne zajebaji.

- Je l' misliš koliko sam četnika ubio?

- Jah.

- Ne znam.

- Otprilike.

- Ne znam ni otprilike.

- Jesi l' deset?

- Dino?

- Dobro, jesi l' dvadeset?

- Više.

- Pedeset?

- Više, Dino. Više.

 

U kafani zavlada mrtva tišina. Gosti se okrenuli i sa pažnjom slušaju razgovor.

 

U Hamzinoj i Dininoj glavi nestalo je barijera koje bi ih sputavale. Govorili su glasno i neprekidno ispijali nove čaše. Barmen donese dvije nove flaše, stavi ih na sto i ostade da stoji u blizini.

 

- U zadnjoj akciji u onoj zemunici ih je bilo petnaestak.

- Sjećaš li se kad si ubio prvog čovjeka?

- Četnika Dino, čet-ni-ka. Ne čovjeka.

- Jebi ga sad. Dobro, četnika. Sjećaš li se?

 

Za Hamzu svjetlo se ugasi. Nije više primjećivao nikoga u kafani.

 

Nestalo je gostiju koji su primakli svoje stolove bliže njihovom. Čak su i četiri momka surovog izgleda prenijeli piće za šank i sjedeći ledima okrenuti šanku pažljivo pratili priču. Hamza ustade. Dotetura do prekidača i ugasi glavno svjetlo u sali. Vrati se do stola, ispi čašu i tresnu je od zid.

 

 - Bila je noć. April 1992. godine. Prelazio sam preko brda iznad tunela prije Bembaše.

 

Hamza se potpuno prebaci u tu kišnu noć. Gosti su otvorenih usta slušali čudnu priču.

 

 - Kiša. Blato. Klizavo.

 

Hamza ide po kafani kao da se probija kroz gusto rastinje. Hvata se za grane, da ne bi otklizao unazad. Odjednom, vjetar donese do njega miris cigarete. Hamza stoji visoko podignute glave. Miriše zrak. Nozdrve mu se šire kao u psa tragača. Pokušava odrediti smjer odakle miris dolazi. Pada na pod kafane i puzi.

 

Ustade i posadi jednog gosta iza stuba u kafani. Stražar. Čuči naslonjen na tanko drvo i puši. Hamza se šunja, puzi. Blizu stražara uzima kamenčić i baca ga u suprotnom smjeru. Stražar okreće glavu. Hamza skače. Hvata ga preko usta.

 

Lijevom rukom pretražuje mu pojas. Napipa nož. Izvlači ga i, zabija mu ga kroz sljepočnicu. Crnac kojeg Hamza drži preko usta trza se. Nema zraka. Hamza skače.

 

Drži nož visoko.

 

Ispušta dug urlik i liže krv i komadiće mozga sa noža.

 

Hamza strese glavom i pride stolu. Popi još jednu čašu i tresnu je od zid. Podiže ruke. Visoko.

 

  

"Tuj, i samo tuj pesmu

Koštan Da mi poješ.

Mantan da skineš

Ruke više glavu da digneš "

 

 

Dino je simultano prevodio tekst gostima:

 

"Pjevaj mi samo tu pjesmu Koštana.

Prsluk skini, ruke iznad glave podigni"

 

Hamzin glas, inače kristalno čist i jasan, malo je napukao od alkohola što mu je davalo osobitu malo grublju boju. Glas se izvijao i treperio iznad stolova, gostiju i gubio se u teškom oblaku duhanskog dima koji je visio sa stropa.

 

 

Hamza osjeti kako mu se oči pune i kako nešto slankasto i toplo teče iz njih i slijeva mu se niz obraze. Pjevao je punim glasom dok su mu pred očima promicali dragi likovi kojih više nema.

 

Duh Koji Hoda
http://nunion.blogger.ba
12/04/2013 11:46